Prvo deo je tišine neka slutnja u daljini,
pa se sruči svom silinom, hladna lavina praznine.
Onda iskida mi grudi, slomljen bežim ja od ljudi.
Sreću neću ni da glumim sve i da hoću da se trudim.
Bezbroj puta ja sam pao, bezbroj puta se i digo,
al u ponor ovoliko do sad nisam siš'o nikad.
Samo isto mi je telo, al unutra nisam isti
i ne nazire se svetlo kroz moje mračne misli.
Više nigde nisam prist'o, sve isprljalo se čisto,
u ovoj ništavnosti bivstva sam izgubio smisao.
Preselio se u snove, nisam isti onaj čovek,
deo mene živi ovde, a jedan deo bi da ode.
I ne znam ovako više dokle i ne znam više šta da radim,
ne umem da uhvatim korak, ni u život da se vratim.
Otuđen isuviše često u svetu izgubio mesto,
usamljen sa tekstom, pesnik plače nad sveskom.
Svoju sreću sam večno zakopao u sećanja.
Svako veče palim sveće u snu da draga lica sretnem
i tad u tmini moje duše u mojim snovima sivim
vidim Svet a kao nekad, vidim Nada moja živi...

Samo snovi su realnost, sve ostalo je magla
Duša nema senku, suza nema hlada
Ni pesnik nema sreće jer je sreća lažna nada
Nikad neću naći mira jer sloboda mi je draga

Ja sam jedan od onih koji pišu setne pesme
Bolesni romantik kog je pregazilo vreme
Jurodivi samotnjak što kreće se kroz sene
Ispijam u čaši moju mladost koja vene
Ne dam da me sveže okov lažne sreće
Kad mi kažu šta je uspeh ja u lice im se smejem
Oni misle da sam lud što odbijam fotelje
Kažu da su na mom mestu njima bilo bi veselje
Ma samo vi jurite vaše karijere i ostavite mene da jurim svoje opsene
Dok vi sanjate o robi - ja sanjam o slobodi
Dok vi buljite u TV - ja sam zagledan u zvezde
Vidim kuda jezde, čujem šta mi kažu breze
Upijam u sebe sve stvari što su vredne
Pljujem na vaš svet bez ljubavi i čežnje
Možda jesam melanholik ali živo sam stvorenje

Samo snovi su realnost, sve ostalo je magla
Duša nema senku, suza nema hlada
Ni pesnik nema sreće jer je sreća lažna nada
Nikad neću naći mira jer sloboda mi je draga

Ja sam samo deo
melodije tužne,
nota koju sviraju
nepoznate ruke,
stih koji usne
govore kroz suze,
ton koji se čuje
kada srce pukne.
Odjek čoveka
iz ljušture šuplje,
olupina broda
koju nose morske struje,
tačka u plavom,
balon otrgnut iz ruke
koji luta bez cilja,
kako vetar dune.
Gledao sam ljude
kako vuku ih za uzde,
kao divlje konje
kada lome kao pruće,
velike ljude
kako postaju sluge,
to je dovoljno da srce
slomi se od tuge.
Nisam jurio uspeh,
ne po cenu duše,
nisam slušao druge,
išao sam svojim putem,
spreman da budem
zaboravljen kad umrem,
kao reč na papiru
koja bledi dok je recitujem.

Samo snovi su realnost, sve ostalo je magla
Duša nema senku, suza nema hlada
Ni pesnik nema sreće jer je sreća lažna nada
Nikad neću naći mira jer sloboda mi je draga