Mi smo rasli
ko u Gazi,
na ulici ko na straži,
samo pazi
ko nas traži
ništa dobro
neće naći.
Klinci indijanci,
svi života gladni,
lutali ko džumare
kroz kraj,
pušteni lanci.
Vreme ne prašta,
gazi,
ortaci u punoj snazi
sad su samo ruševine
ko Alepo i Bengazi.
Detinjstvo lepo, ali
surovo u stvari,
ratovi i bombe,
sranja 500 milijardi.
Roditelji jadni
radili za par marki,
gledali nas kako čeznemo
za par Najki.
Trčali smo s platom 
brzo kao na Jamajci,
Bežali inflaciji što nas 
u stopu prati.
Ostali smo kratki,
patim za mnogo stvari,
neko nas je pokrao,
10 godina nam fali.
Znam da nema ko da vrati
vreme koje neće stati,
zato ližemo rane
i dalje teramo još jači.

Baš svaki dan, muče me ista pitanja
Šta život treba da mi da?
Dal je to što ja imam sada dovoljno?
Il' treba više, ko svi da kradem, otimam?
Detinstvo teška gomora
Odrasli pod bombama
I još pitaš se što sam besan, kad sve znaš, sve znaš

Odrasli u filmu što režir'o ga je Kopola
Mario Puzo bi napis'o 10 tomova
O našim životima bez predaha i odmora
Svaki dan je tombola, niko nije normalan
Izrasli pod bombama, bez love i bez poslova
Po ceo dan u dvorištu ekipa sedi dokona
Verzija nam pravde da se krade, da se otima
Umesto sa loptama igra je s pištoljima
Jedva smo preživeli, mnogi nisu oko nas
Svaki čas čujem glas tih drugova iz grobova
Brate to je gomora, noćna mora odvratna
Prljavštinu s ulice ni jedna voda ne bi oprala
Još uvek imam tikove, da me sećaju na likove
I stvari iz prošlosti koje nisam rek'o nikome
Sad sam kao normalan i mislim da sam ispravan
Srećan što sam živ, al' me muče ista pitanja

Baš svaki dan, muče me ista pitanja
Šta život treba da mi da?
Dal je to što ja imam sada dovoljno?
Il' treba više, ko svi da kradem, otimam?
Detinstvo teška gomora
Odrasli pod bombama
I još pitaš se što sam besan, kad sve znaš, sve znaš

Duša je potpuno prazna 
Noć kao barut je gluva 
Koliko sam puta te zvao  
Nisi me srećo čula  
 Ispred je crna rupa 
Iza su vrata pakla 
Ova je priča tužna 
Nema tu srećnog kraja 
 Moja su sećanja strašna 
Ne želim da tamo se vraćam 
Kapljice krvi za vratom 
Razbijena, šivena glava 
Kolko je drugova palo 
Kolko se drugova gudralo 
Koliko keva je plakalo
Bila je Gomora bukvalno 
Kollko smo batina dobili 
Dobro da živi smo ostali 
Zato smo Gospodu zahvalni
Koliko toliko normalni 
Bili smo eksperiment
Život sa nama se zaigro 
Rime su ko testament
Pisane tako da neko bi mlađi to shvatio
Al vidim da žive u obmani
Repuju kako su komani 
Niko da shvati da patnja je
Radovati se sopstvenoj propasti
Al pitam se dal će jos neko da nazdravi s nama il ostaću potpuno sam
Ja dizaću čaše i paliću sveće

Baš svaki dan, muče me ista pitanja
Šta život treba da mi da?
Dal je to što ja imam sada dovoljno?
Il' treba više, ko svi da kradem, otimam?
Detinstvo teška gomora
Odrasli pod bombama
I još pitaš se što sam besan, kad sve znaš, sve znaš